Uputstva

Početna /

Poštovani pacijenti,

da bi Vaši rezultati bili pouzdani i precizni potrebno je da znate da kod velikog broja analiza priprema pacijenata za pravilno uzorkovanje predstavlja veoma bitan faktor. Zato Vas molimo da se pre dolaska u laboratoriju pridržavate uputstava u zavisnosti od analiza koje planirate da radite.

  • Radi pouzdanosti Vaših laboratorijskih rezultata, dan pre dolaska u laboratoriju potrebno je da konzumirate lakšu hranu, a posle 18h možete piti tečnost, izuzev alkohola, kafe i slatkih napitaka.
  • Ujutro, pre dolaska u laboratoriju, nemojte ništa jesti i piti, sem vode. Ovo je bitno zato što unošenje hrane u kraćem vremenskom periodu, pre vađenja krvi, može dovesti do povišenih rezultata: lipida, proteina, holesterola, glukoze, itd.
  • U slučaju da uzimate redovnu terapiju, nemojte uzeti jutarnju dozu lekova jer i lekovi utiču na tačnost Vaših rezultata, kao i preparati gvožđa,vitamini, hormonska terapija, diuretici, analgetici i dr.
  • Dnevne varijacije su veoma značajne kod: gvožđa, kateholamina, kortizola, ACTH, kortikosteroida ... Krv za hormone stresa (ACTH, prolaktin, kateholamini, kortizol..) vaditi posle odmora od najmanje 15-30 minuta.
  • Na rezultate Vaših analiza mogu da utiču i konzumiranje kafe i energetskih napitaka, povišen fizički napor, povećan unos nikotina, loš san (nenaspavanost), kao i višednevno držanje dijeta.

Kako se vadi krv?

  • U našim laboratorijama se u skladu sa savremenom laboratorijskom praksom za vadjenje krvi koriste specijalni zatvoreni vakum sistemi – vakutajneri. Vakutajneri olakšavaju vađenje krvi iz vene, pri čemu sama procedura vadjenja krvi traje manje od 90 sekundi. Naši iskusni laboranti sa lakoćom vade krv i sasvim malim bebama, starim osobama koje imaju „loše“ vene, kao i svima onima kojima vađenje krvi predstavlja stres. Neke analize se mogu raditi iz kapilarne krvi, kada se veoma mali uzorak krvi dobija ubodom prsta.
  • Prilikom vadjenja krvi pacijent može osetiti trenutni blagi bol. Osobe koje se plaše vađenja krvi ili osećaju neprijatnost, nesvesticu, tremu i slično, potrebno je da o tome obaveste laboranta pre započinjanja vađenja krvi, kako bi se takav pacijent kroz razgovor relaksirao i smestio na udoban krevet.
  • Nakon vađenja krvi laborant će od pacijenta zatražiti da kratko vreme drži ispruženu ruku i pritisne mesto uboda, kako bi se ubrzalo zaustavljanje krvarenja i sprečilo stvaranje hematoma.

PRIPREMA PACIJENATA ZA SAKUPLJANJE URINA

Urin se sakulja u plastične posude koje je moguće dobiti u laboratoroji ili kupiti u apoteci.


  • Za rutinski pregled urina sakuplja se prvi jutarnji uzorak (srednji mlaz), odmah posle noćnog odmora, a pre doručka ili drugih aktivnosti. Preporuka je da se ovaj uzorak uzima posle 8 sati mirovanja i ne manje od 4 sata zadržavanja urina u bešici.Pre sakupljanja uzorka obaviti toaletu spoljnih genitalija (pranje toplom vodom i sapunom). Uzorak urina se mora testirati u roku od 1h od uzorkovanja. Žene ne treba da sakupljaju urin neposredno pre, za vreme i neposredno nakon menstruacije.

Uputstvo za skupljanje 24h mokraće za kateholamine, VMA, ketosteroide, kortikosteroide, serotonin i 5-HIAA

Jedan dan pre sakupljanja mokraće i za vreme sakupljanja mokraće pacijent ne treba da uzima nikakvu terapiju (ukoliko je to moguće, a svakako u dogovoru sa ordinirajućim lekarom), ne sme da jede banane, orahe, lešnike, bademe, avokado, kivi, ananas, paradajz i plavi patlidžan i ne sme da pije kafu. Mokraća se sakuplja 24h u flašu sa konzervansom ( kiselinom koja se dobija u laboratoriji- 6M HCl ) na sledeći način: Prva jutarnja mokraća se odbaci, a sva mokraća u toku dana i noći se sakuplja u flašu sa konzervansom koja se čuva na hladnom i tamnom mestu. Sakupljanje mokraće se završi sledećeg dana zaključno sa prvom jutarnjom porcijom koja se doda u flašu.


Kako nije moguće tačno predvideti količinu urina koja će biti sakupljena za 24h treba pripremiti dve flaše i u prvu sipati polovinu dobijene kiseline. Ako se ova flaša napuni a sakupljanje nije završeno ostatak kiseline sipati u drugu flašu i nastaviti sakupljanje. Na kraju perioda sakupljanja celokupnu količinu doneti u laboratoriju. Ukoliko nije potrebna druga flaša na kraju perioda sakupljanja ostatak kiseline dodati u sakupljeni urin i celu količinu doneti u laboratoriju.

OKULTNO KRVARENJE U STOLICI

Uzorak stolice preneti u čistu posudu za stolicu.
Paziti da se uzorak ne kontaminira vodom iz toaleta.
Uzorak stolice ne uzimati tokom i tri dana nakon menstrualnog krvarenja, kao ni ako postoji vidljivo krvarenje iz hemoroida ili krv u urinu jer to može biti razlog za dobijanje lažno pozitivnih rezultata.
Takođe, uzorak ne treba uzimati ni u slučaju akutnog proliva.
Ograničenja u ishrani nisu potrebna jer je test specifičan za ljudski hemoglobin, ali ne treba neposredno pre testiranja uzimati preparate gvožđa ni vitamina C.
Alkohol i aspirin mogu izazvati gastrointestinalnu iritaciju koja može rezultirati okultnim krvarenjem.
Ove supstance ne treba koristiti 48 sati pre testiranja.


KALPROTEKTIN

Kalprotektin u stolici je osetljiv marker inflamacije creva i infekcija gastrointestinalnog trakta. Merenje nivoa kalprotektina je značajno i u praćenju terapije. Uzorak stolice preneti u čistu posudu za stolicu. Paziti da se uzorak ne kontaminira vodom iz toaleta.


NESVARENA HRANA U STOLICI (mišićna vlakna, skrobna zrna, masne kapi)

Uzorak stolice preneti u čistu posudu za stolicu.


Kod pacijenata koji su na oralnoj antikoagulantnoj terapiji bitno je da se pridržavaju sledećih uputstava, pre određivanja protrombinskog vremena (INR):

  1. 1) Terapiju uzimati uveče (poželjno je u isto vreme).
  2. 2) Krv za određivanje protrombinskog vremena (INR) vaditi ujutru bez doručka.

Preporučuje se da interval između uzimanja leka i vađenja krvi za protrombinsko vreme bude 12h.


Unos hrane sa povećanim sadržajem vitamina K i unos drugih lekova može da utiče na dobijeni rezultat. Namirnice sa visokim sadržajem vitamina K su: lisnato povrće, zelena salata, spanać, kelj, kupus, brokoli, jabuke, šargarepa, paradajz i dr. Pacijentima koji su na oralnoj antikoagulantnoj terapiji, a redovno kontrolišu protrombinsko vreme (INR) u našim laboratorijama omogućeno je praćenje terapije i doziranje leka od strane našeg doktora.

  • Nekoliko dana pre izvođenja testa pacijent treba da je na uravnoteženoj ishrani, bez povećanog izlaganja fizičkim naporima. Uz konsultaciju sa lekarom, trebalo bi prekinuti uzimanje lekova koji utiču na metabolizam glukoze (kortikosteroidi, diuretici i sl.). Takodje je neophodno i da pacijent bude upućen od strane svog lekara sa kojom količinom glukoze treba raditi opterećenje.
  • Test opterećenja glukozom se izvodi u laboratoriji i treba ga započeti ujutru, na tašte, posle noćnog gladovanja, a izvodjenje traje od 120 do 180 minuta (u zavisnosti od protokola koji je zahtevao lekar). Za vreme izvođenja samog testa pacijent treba da miruje, ne može da jede, pije i puši.

Hormoni su hemijski glasnici u organizmu, koje sintetišu i ekskretuju endokrine žlezde. To su žlezde sa unutrašnjim lučenjem koje proizvode hormone i sve zajedno čine endokrini sistem. Ovi hormoni – glasnici učestvuju u regulaciji velikog broja telesnih funkcija, od jednostavnijih, osnovnih potreba, poput osećaja gladi, do složenijih procesa poput reprodukcije, emocija i raspoloženja. Dejstvo ispoljavaju u vrlo malim količinama na ciljnim ćelijama organizma gde, prepoznaju svoje mesto za koje se vezuju na target ćelijama i ujedno kao dirigenti započinju čitav niz procesa sa ciljem da ostvare svoju ulogu.


Obično postoje hormoni koji imaju međusobno suprotna dejstva i dokle god je njihovo lučenje i funkcija sasvim dobro međusobno regulisana organizam će biti zdrava jedinka. U momentu kada se poremeti pomenuta ravnoteža, kada dominira jedan hormon, dok se drugi ne luče dovoljno, nastaju problemi sa zdravljem, koji se ispoljavaju shodno zadacima samog hormona.

Laboratorija iz uzorka krvi određuje nivo hormona. Za pacijente koji su na terapiji, bitno je da se uzorak krvi uzme pre jutarnje terapije. Jutarnji obrok uglavnom ne ometa određivanje hormona, osim ukoliko dobijeni uzorak krvi nije izrazito lipemičan. Napetost, odnosno stresan doživljaj prilikom venepunkcije (uzimanja uzorka krvi) može imati uticaj na vrednost hormona (prolaktina, kortizola), te se po nalogu lekara nekada radi dnevni profil za datu analizu sa namerom da se pacijent prilagodi na prostor prijema i plasiranjem braunile da se izbegne uticaj napetosti od uboda igle.


Izbor analiza hormona, kao i njihovo tumačenje treba isključivo ordinirajući lekar da odredi odnosno protumači, shodno anamnestičkim podacima i obavljenom pregledu, kao i dopunskim dijagnostičkim metodama.

Štitasta žlezda lat. Glandula thyreoidea je najveća endokrina žlezda u našem organizmu. Smeštena je u prednjem delu vrata , ima oblik leptira i teška je između 15 i 20 g. Vaskularizacija štitaste žlezde je veoma dobra. To je organ sa najvećim krvnim protokom po gramu tkiva u ljudskom organizmu. Jedinstvena je po tome što pravi depo svojih proizvoda, čime se obezbeđuje ravnomerno snadbevanje tiroidnim hormonima, za razliku od drugih endokrinih žlezda koje svoje proizvode izlučuju direktno u cirkulaciju. Za njeno funkcionisanje je neophodan jod. Ova žlezda proizvodi tri hormona od kojih su dva proizvod ćelija tiroidnih folikula, trijodtironin (T3) i tiroksin (T4).Pod uticajem hormona štitnjače dolazi do povećane sinteze i razgradnje proteina, podstiče se metabolizam masti i ugljenih hidrata, stimuliše rast i diferencijacija tkiva, naročito nervnog sistema. Dakle, hormoni T3 i T4 utiču na rast i razvoj organizma, kretanje, spavanje, kardiovaskularni sistem, mozak, sistem oragana za varenje i rad ostalih žlezda npr. polnih žlezda. Lučenje hormona štitnjače reguliše hipofiza preko tirostimulišućeg hormona (TSH), koji je pod nadzorom hipotalamusa , putem hormona koji oslobađa tireotropin (TRH-thyrotropin releasing hormone). U cirkulaciji tiroidni hormoni se nalaze u najvećoj meri vezani za nosače (proteine i u manjoj meri lipide). Oko 99,99% tiroksina (T4) je vezano i samo oko 0,001% se nalazi kao slobodan i fiziološki aktivan hormon (fT4). Trijodtironin (T3) se nalazi oko 0,05% slobodan (fT3) i 99,5% vezan.


Štitasta žlezda – poremećaji funkcije:

Poremećaji funkcije štitaste žlezde mogu se ogledati kao pojačan rad žlezde (hipertiroidizam) i smanjen rad žlezde (hipotireoidizam). Žlezda može biti uvećana u celosti ili može postojati jedan ili više čvorova, nodozno uvećanje.

  • Pravovremena dijagnoza i tretman oboljenja štitaste žlezde su obavezni.
  • Identifikacija disfunkcije štitaste žlezde ( hiper- ili hipotiroidizma ) se zasniva u velikoj meri na laboratorijskim analizama:
    - TSH
    -T3/T4 ( fT3/ fT4)
    -ANTITELA (anti-Tg, anti-TPO i anti-TSH Rc antitela)
    -TIREOGLOBULIN (TG)
    -KALCITONIN (hCT)
  • Godišnje se u svetu uradi 180 milona TSH i 60 milona FT4 testova i broj testiranja ima trend porasta
  • Održavanje funkcije štitaste žlezde važno je i u trudnoći. Neophodno je pratiti funkciju štitaste žlezde da bi se izbegli brojni problemi u pokušaju da žena zatrudni. Zato merenje tiroidnih hormona i antitela u krvi spada u uobičajene testove kod lečenja neplodnosti.
  • Međunarodna nedelja o značaju štitaste žlezde obeležava se svake godine u svetu i kod nas sa ciljem da se podigne svest o važnosti pravovremenog otkrivanja poremećaja funkcije štitatste žlezde, posebno ako se zna da je lečenje za većinu poremećaja jednostavno, jeftino i efikasno.

Polne hormone možemo podeliti na estrogene (ženski polni hormoni, ovde spada i progesteron) i androgene hormone (muški polni hormoni). U estrogene spadaju: estradiol (najjači i najvažniji estrogen kojeg luči jajnik), estron i estriol. Njihovo lučenje regulišu LH, FSH i prolaktin. U androgene spadaju: testosteron (glavni muški polni hormon), dehidroepiandrosteron (DHEA) i dihidrotestosteron (DHT). Bazalni hormonski status predstavlja vrednosti hormona u ženskom organizmu između 2-4 dana menstruacionog krvarenja- kada su hormoni u “stanju mirovanja”. Nakon menstruacije, žlezde koje proizvode hormone se bude, pa samim tim se menjaju i njihove vrednosti, što se naročito odnosi na reproduktivne hormone.


Napetost, odnosno stresan doživljaj prilikom venepunkcije (uzimanja uzorka krvi) može imati uticaj na vrednost hormona (prolaktina), te se po nalogu lekara nekada radi dnevni profil za datu analizu sa namerom da se pacijent prilagodi na prostor prijema i plasiranjem braunile da se izbegne uticaj napetosti od uboda igle. Preporuka je da se prolaktin radi u jutarnjim satima (oko 8h) uz prethodno mirovanje od 30 min pre vađenja krvi.

  • To je razlog zašto se bazalni hormonski status radi između 2-4 dana menstruacije, a evo koji se hormoni rade i zašto:
    - Estradiol– hormon koji utiče na rast folikula na jajniku i na sazrevanje materične sluzokože.
    - LH (luteinizirajući hormon)- hormon koji je odgovoran za ovulaciju i drugi deo menstrualnog ciklusa u kome se materica priprema za prihvat oplođene jajne ćelije.
    - Progesteron- popularno nazvan hormon trudnoće. Radi se u okviru bazalnog hormonskog statusa ili 21. dana ciklusa da bi se potvrdilo da li je bilo ovulacije.
    - Testosteron- “muški” hormon, ali veoma značajan da bi se procenilo da li postoje policistični jajnici.
    - Prolaktin- povišeni nivo ovog hormona utiče, kod žena, na smanjenje estradiola
    - AMH (Anti-Mullerian hormon) je danas najaktuelniji marker procene ovarijalne rezerve i prediktor odgovora na kontrolisanu ovarijalnu stimulaciju. Sve je više naučnih dokaza o superiornosti AMH kao prediktora ovarijalne rezerve, koji znatno bolje korelira sa pulom antralnih folikula u odnosu na druge markere i zato AMH ima najveću primenu na polju asistirane reprodukcije. Anti-Mullerian hormon omogućava individualizovanu terapiju lekom Rekovelle. Lekari u IVF klinikama na osnovu vrednosti našeg testa AMH (Roche Diagnostics) i telesne mase pacijenta mogu da izračunaju individualnu dnevnu dozu leka.
  • Kora
    -mineralokortikoidi (aldosteron)
    -glukokortikoidi (hidrokortizon-kortizol)
    -adrenalni androgeni (androstendion i dehidroepiandrosteron)
    -TIREOGLOBULIN (TG)
    -KALCITONIN (hCT)
  • Srž
    – kateholamini (adrenalin, noradrenalin i dopamin)
  • Godišnje se u svetu uradi 180 milona TSH i 60 milona FT4 testova i broj testiranja ima trend porasta
  • Održavanje funkcije štitaste žlezde važno je i u trudnoći. Neophodno je pratiti funkciju štitaste žlezde da bi se izbegli brojni problemi u pokušaju da žena zatrudni. Zato merenje tiroidnih hormona i antitela u krvi spada u uobičajene testove kod lečenja neplodnosti.
  • Međunarodna nedelja o značaju štitaste žlezde obeležava se svake godine u svetu i kod nas sa ciljem da se podigne svest o važnosti pravovremenog otkrivanja poremećaja funkcije štitatste žlezde, posebno ako se zna da je lečenje za većinu poremećaja jednostavno, jeftino i efikasno.
Kortizol, zajedno sa adrenalinom označava se kao hormon stresa
  • Kortizol – odgovor organizma na hronični stres
  • Adrenalin – odgovor organizma na akutni/kratkotrajni stres

Za razliku od drugih hormona lučenje kortizola ima izražen cirkadijalni ritam – najviša koncentracija/najintezivnija sinteza je u ranim jutarnjim časovima pre buđenja, a najniža koncentracija kortizola se beleži u kasnim popodnevnim časovima (od 16h do ponoći). Sinteza i lučenje glukokortikoida odvija se pod kontrolom hormona hipofize ACTH (adrenokortikotropni hormon), a njegovo lučenje kontroliše hormon CRH (kortikotropin- oslobađajući hormon). PREPORUKA za stresne hormone kortizol, ACTH, renin i aldosteron je vađenje krvi u jutarnjim satima i posle 1h mirovanja, najbolje u ležećem položaju.


Aldosteron je najsnažniji mineralokortikoid, koji reguliše intravaskularni volumen i elektrolitni balans, povećavajući resorpciju natrijuma i izlučivanje kalijuma u distalnim tubulima bubrega. Povećanom resorpcijom natrijuma resorbuje se i voda, čime se povećava volumen krvi. Produkcija i sekrecija aldosterona su predominantno regulisane sistemom renin-angiotenzin, koncentracijom kalijuma i kratkotrajnog dejstva ACTH. Renin je proteolitički enzim koji se proizvodi u blizini glomeluranog aparata bubrega. Njegovo izlučivanje u cirkulaciju stimulisano je naročito padom zapremine krvi u cirkulaciji i gubitkom Na. Nakon izlučivanja, renin deluje na svoje supstrate i razlaže farmakološki inaktivni dekapeptid angiotenzin I. Angiotenzin converting enzim (ACE), koji se nalazi u plućima i plazmi, prevodi neaktivni angiotenzin I u farmakološki aktivni angiotenzin II, koji stimuliše izlulučivanje aldosterona. ACTH utiče na izlučivanje aldosterona, mada je ova kontrola samo eventualno važna pri stresnim situacijama i u slučaju kongenitalne adrenalne hiperplazije.

Pod uticajem aldosterona može doći do preteranog gubitka kalijumovih jona urinom i do teške hipokalemije, u kojoj je dominantni simtom opšta slabost mišića. Aldosteron povećava sekreciju vodonikovih jona u tubulima zbog čega nastaje umerena alkaloza.

Androgeni

Kora nadbubrežnih žlezda neprekidno luči, posebno u fetusno doba, nekoliko osrednje aktivnih polnih hormona koji se nazivaju adrenalnim androgenima. Najvažniji od njih je dihidroepiandrosteron sulfat (DHEA-S). Drugi adrenalni androgeni su dehidroepiandrosteron (DHEA), androstenedion i testosteron. Adultne osobe u toku dana izluče prosječno: DHEA 4 mg, DHEAS 7-15 mg, androstenediona 1,5 mg i testosterona 0,05 mg. DHEA je slab polni steroid, ali ima sposobnost konvertovanja u aktivne androgene i estrogene pod uticajem 3ß -HSD, što je od kliničkog značaja u mnogim stanjima i bolestima.

Kateholamini

Humana plazma sadrži tri biološki aktivna kateholamina: noradrenalin (norepinefrin), adrenalin (epinefrin) i dopamin. U bazalnim uslovima, mala količina adrenalina i veoma mala količina noradrenalina dospevaju u krv iz srži nadbubrežne žlezde. U okolnostima izražene stimulacije stresorom, količina noradrenalina koja se oslobađa iz srži nadbubrežne žlezde dostiže 35% ukupnog noradrenalina u cirkulaciji. Preostalih 65% potiče od noradrenalina koji se oslobodio sa simpatikusnih nervnih terminala. Ukoliko je cilj procena aktivnosti srži nadbubrežne žlezde u dužem periodu, potrebno je određivanje kateholamina iz 24-časovnog urina. Iako je u pitanju stresni hormon, oslobađanje adrenalina nije jednostavno objektivno merilo stresa. Postoje velike interindividualne razlike u adrenalinskom odgovoru i premenopauzalne žene su generalno manje reaktivne od muškaraca ili postmenopauzalnih žena, što se delom pripisuje dejstvu estrogena.

URINOKULTURA

Obaviti toaletu spolnjih genitalija sapunom i vodom. Potrebno je uzeti prvi jutarnji urin tako što će se prvi mlaz urina ispustiti, a zatim uzeti srednji mlaz. Ukoliko se ne ostavlja uzorak prvog jutarnjeg urina potrebno je doneti uzorak 4 sata zadržanog urina u mokraćnoj bešici. Kod beba urin za urinokulturu se uzima iz kesice koja se postavlja posle pažljive toalete. Ukoliko u roku od 2 sata dete ne urinira smatra se da je kesica kontaminirana i postavlja se nova. Kod uretrokutane stome, 70% alkoholom se dezinfikuje otvor stome, aseptički uvesti kateter u stomu te uzeti uzorak urina u sterilnu posudu.


Urin iz katetera se uzima tako što se mesto na kateteru dezinfikuje 70% alkoholom, a zatim se iglom aspirira 5-10ml urina. Najbolje je doneti uzorak po zameni katetera, tj. postavljanja novog. Dugim stajanjem katetra u unutrašnjorti se formira biofilm koji ne daje adekvatan nalaz. Uzorak je potrebno doneti u laboratoriju najkasnije za 1h, a do tada treba da bude pohranjen na +4 stepena. Rezultet se čeka do 3 dana. Sva testiranja koja se rade su uračunata u cenu, što podrazumeva antibiogram I osnovni I dodatne.

BRIS GRLA

Špatulom pritisnuti bazu jezika, brisom obrisati tonzile, nepčane lukove, i zadnji zid ždrela (ne dodirivati ostale delove usne duplje).  uzimati bris ujutro pre obavljene higijene usta. Ukoliko je neophodno izimanje tokom dana potrebno je da razmak između uzimanja hrane i brisa bude veći od 1h.


BRIS NOSA

Bris staviti najpre u jednu, potom u drugu nosnicu, 1,5 do 2 mm duboko, lagano rotirati 10-15 sekundi kako bi se upio sekret iz prednjih nosnih hodnika. Za transport koristimo transportne podlloge sa aktivnim ugljem. Uzorak transportovati na sobnoj temperaturi unutar 2-3 sata.


SPUTUM

Uzima se jutarnji sputum. Usta se isperu vodom, zatim je potrebno doboko udahnuti i snažno se iskašljati u sterilnu posudu sa širokim otvorom i poklopcem na navoj. Količina uzorka potrebna za analizu je 5-10ml. Odmah transportovati u laboratoriju i to u periodu do 2-3 sata maksimalno.


BRIS JEZIKA

Brisom pokupiti oralnu sekreciju jezika, bele naslage ili površnu leziju. Transportovati na sobnoj temperature.


BRIS USNE DUPLJE

Brisom pokupiti oralni sekret, bele naslage i sadržaj lezije. Transportovati na sobnoj temperaturi unutar 2-3 sata.


BRIS RANE

Jednim brisom odstraniti što je više moguće kožne flore, ukloniti exudat i taj bris odbaciti. Zatim drugim brisom čvrsto obrisati dno rane izbegavajući ivice rane. Bris obavezno staviti u transportni medijum i na sobnoj temperaturi transportovati u laboratoriju unutar 24h.


ČIŠĆENJE RANE -sterilnim fiziološkim rastvorom. UZETI SVEŽ MATRIJAL bris iz dubine rane, laganim pritiskom da bi se oslobodio tkivni eskudat, od centra ka periferiji, ne dodirivati ivice rane. Ne treba uzimati bris sa kruste i nekrotičnog tkiva. Osmotriti da li ima sinusa i džepova. CIK CAK METOD-rotiranje brisa cik cak, bez dodirivanja ivica rane uz lagan pritisak. LEVINOVA METODA- rotiranje brisa na površini očišćenog tkiva tokom 5s uz lagan pritisak da bi se oslobodio tkivni eskudat

BRIS UHA

Spoljašnji ušni kanal: Prvim navlaženim brisom ukloniti sadržaj ili kraste iz ušnog kanala. Drugim brisom koji je prethodno navlažen sterilnim fiziološkim rastvorom uzeti uzorak, rotirajući ga u ušnom kanalu. Transport do 2 sata na sobnoj temperaturi.
Srednje uho: Ako je bubna opna intaktna može se uzimati aspirat iz srednjeg uha. Očistiti ušni kanal I pod aseptičnim uslovina aspirirati sadržaj srednjeg uha špricem i iglom. Poslati špric zajedno sa sadržajem ili, još bolje, inokulisati ga u transportni medijum. Transport u toku 2 sata na sobnoj temperaturi. Ako je bubna opna perforirana uzima se bris sa rupture. Nakon dezinfekcije kože bubne opne, kroz sterilni ušni spekulum, fleksibilnim brisom, blagim pritiskom na rupturu dobiti sadržaj iz srednjeg uha i pokupiti ga brisom.


BRIS OKA

Uzorak se uzima sterilnim tankim navlaženim brisom tako što se nežno rotirajući obriše sluzokoža donjeg kapka. Transportovati u laboratoriju na sobnoj temperaturi unutar 2-3h ili u transportnoj podlozi sa aktivnim ugljem.


BRIS KOŽE

Promena na koži ne sme da se tretira antibioticima najmanje 48h pre uzimanja brisa. Uzorak se uzima sterilnim brisom sa same promene (ako je promena suva, bris prethodno nakvasiti sterilnim fiziološkim rastvorom). Transportuje se na sobnoj temperaturi u transportnoj podlozi. Rezultat se izdaje između 24 i 48 h.


DERMATOFITI

Promena sa koje se uzima uzorak ne sme se tretirati najmanje 4 do 7 dana antibioticima. Uzorak se uzima kiretom struganjem kože ili nokta, strugotina se skuplja u sterilnu petri posudu. Strugotina se uzima prevashodno sa ivice promena. Ako je uzorak dlaka, pincetom se pažljivo isčupa nekoliko dlaka sa dela glave gde su promene sumljive na dermofite.


HEMOKULTURA

Palpacojom izabrati venu pre nego što se mestopunkcije dezinfikuje. Sa 70% etil alkoholom očisti kožu na mestu venepunkcije u prečniku od oko 5cm, idući od centra ka periferiji. Ostaviti 1min da se osuši. Počinjući od centra kruga mesto venepunkcije obrisati 2% povidone joda i ostaviti 1min da se osuši. Vreme sušenja je od kritičkog značaja.


Uvesti iglu u venu i izvaditi krv u količini 10-20ml Kada se igla izvadi, mesto treba očistiti sa 70% alkoholom, jer su mnogi pacijenti osetljivina jod. Pre zasejavanja krvi gumeni zapušač bočice sa tečnom podlogom treba očistiti 70% etil alkoholom i sečekati 1 min da se osuši. Zasejane bočice nikad ne stavljati u frižider i dostaviti odmah u laboratoriju! Da bi se sprečila koagulacija krvi inikulisanu bočicu treba nekoliko puta pažljivo izokrenuti da bi se pomešala krv sa podlogom.

SPERMOGRAM

Potrebno je pre ostavljanja uzorka ispoštovati period apstinencije od 3 do 5 dana. Uzorak se ostavlja u sterilnu bočicu od urina vodeći računa da se ostavi cela zapremina uzorka. Ukoliko se ostavlja kod kuće što pre doneti do laboratorije , transportovati na temperature tela (u unutrašnjem džepu uz telo, u dobro zatvorenoj bočici).


UREA IZDISAJNI TEST - zlatni standard neinvazivnih metoda u dijagnostici H.pylori

Uporedo sa razvojem invanzivnih testova baziranih na endoskopiji i biopsiji sluznice želuca, kojima se rutinski završava gornja endoskopija, razvijani su i indirektni neinvanzivni laboratorijski testovi, koji ne zahtevaju endoskopski pregled niti biopsiju. Izdisajni test na Helicobacter pylori je neinvazivni, neradioaktivni test za određivanje prisustva bakterije u želucu (stomaku)


Urea izdisajni test se bazira na izrazito potentnoj aktivnosti ureaze Helicobacter pylori. Test ima visoku specifičnost i senzitivnost. Princip testa se sastoji u tome da pacijent popije rastvor u kome se nalazi urea sa neradioaktivnim izotopom ugljenika 13C. Urea se razlaže u želucu na dva molekula amonijaka i molekul ugljen-dioksida (13CO2) koji se resorbuje u crevima i eliminiše plućima. U uzorku izdsaja određuje se spektrometrom izotopski odnos 13C / 12C .


Izdisajni test „postaje“ negativan odmah po eradikaciji (nestanku) bakterije. Odlikuje se visokom senzitivnošću i specifičnošću. Potrebno je poštovati dva stava pri kontroli eradikacije: - Ponoviti testiranje mesec dana posle eradikacione terapije - Ponoviti testiranje najmanje 14 dana nakon ukidanja acidosupresivne terapije Lažno negativni rezultat može da se dobije kod pacijenata posle resekcije želuca.


Prednost Izdisajnog testa je u tome što serološka dijagnostika( određivanje antitela IgA i IgG), može da se koristi samo za primarnu dijagnostiku Helicobacter pylori, ali se ne može korisiti za određivanje uspešnosti primenjene terapije (u smislu eradikacije bakterije) pošto antitela u organizmu ostaju najmanje godinu dana nakon uništenja bakterije.


Helicobacter pylori izdisajni test je jedini pouzdan za validaciju uspešnosti terapije, pošto se direktno određuje prisustvo bakterije tj. njena metabolička aktivnost.


UPUTSTVO ZA PACIJENTE:

1. Pacijent NE SME ništa da jede i da pije najmanje 6h pre izvođenja testa. Najbolje je test izvoditi ujutru, kada pacijent ne uzima hranu u toku noći i za doručak. Pacijentima sa dijabetesom je dozvoljen lak obrok (npr. tost i čaj).
2. Test se radi najmanje 4 nedelje nakon prestanka uzimanja antibiotika, odnosno 2 nedelje od prestanka uzimanja lekova za smanjenje lučenja želudačne kiseline: inhibitora protonske pumpe (Omeprol, Controloc, Lanzul, Nexium) i H2 blokatora (Ranisan, Ranital, Ranitidin, Famotidin).
3. Pacijenti na nekoj hroničnoj terapiji svoje lekove treba da uzmu nakon testa.
4. Izdisajni test mogu raditi trudnice i doilje.
5. Testiranje se jedino ne preporučuje kod osoba sa delimičnom gastrektomijom.

Vreme koje je potrebno provesti u laboratoriji u toku izvođenja testa je oko 60 minuta!


INFEKCIJE HLAMIDIJOM

Mogu biti od asimptomatskih, preko blažih simptoma do težeg oblika. Prisustvo asimptomatske infekcije dovodi do prenošenja infekcije sa jedne osobe na drugu pre nego što se ona dijagnostikuje.


ENDOCERVICITIS

Kod žena infekcija je u 80% slučajeva asimptomatska, bakterija pretežno živi u ćelijama grlića materice ili jajovoda, uzrokujući upalu ovih organa. Simptomatske infekcije se manifestuju mukopurulentnim sekretom, bolovima u maloj karlici. Ukoliko se infekcija proširi ascendrntno može izazvati endometritis, salpingitis I pelvične inflamatorne bolesti. Postoji jasna veza između infekcija hlamidijom tokom prvog trimestra trudnoće i ranih spontanih pobačaja, prevremenog porođaja ili mrtvorođenosti.


NEGONOREIČNI URETRITIS

Simptomi mogu biti minimalni, čak 25% negonokoknih uretritisa su bez simptoma. Kod prisutnih tegoba simptom je sluzavo-gnojni sekret, najčešće praćen čestim i bolnim mokrenjem i pečenjem pri mokrenju, uretralnom iritacijom. Uretritis kod žena može da se razvije nezavisno od cervicitisa ili uporedo sa njim. Kod muškarca bakterija pretežno živi u ćelijama uretre, prostati i semenim kesicama uzrokujući uretritis, epididimitis i prostatitis.


LYMPHOGRANULOMA VENEREUM

Je obolenje uzrokovano hlamidijom i to određenim serotipovima Chlamydia trachomatis (L1, L2, L2a,L2b ,i L3). Javlja se u vidu skrivenih lezija na glansu, skrotumu i uretri, kod žena na malim usnama, vagini ili grliću materice, bezbolne su i lako se prenosi.


TRAHOM

Izazivaju serotipovi A, B, Ba i C, to je hronični keratokonjuktivitis, bolest počinje folikularnim konjktivitisom a, zatim se infekcija širi na rožnjaču, dolazi do oštećenja očne jabučice I slepila.


INKLUZIONI KONJUKTIVITIS ODRASLIH

Je oboljenje čiji su uzročnici Chlamydia trachomatis serotipovi A, B, Ba, D-K. Javlja se kod seksualno aktivnih osoba. Radi se o akutnom folikularnom konjuktivitisu sa otokom, mukopurulentnim sekretom i eritemom.


REITEROV SINDROM

Je jedna od najozbiljnijih komplikacija negonoreičnog uretritisa, podrazumeva uretritis, konjuktivitis, poliartritis i mukokutane lezije. Ovaj sindrom se uglavnom javlja 1 do 4 nedelje od pojave uretritisa. Oboljenje zahvata zglobove, pre svega pogađa donje ekstremitete, pretežno kolena i skočni zglob, uzrokujući lokalni otok. Često su pogođeni zglobovi prstiju i stopala i kičma (upalni bol u leđima).


NEONATALNA PNEUMONIJA

Kod novorođenčadi, pretežno prevremeno rođene dece, prenatalno (pre porođaja) ili perinatalno (u toku porođaja) prenošenje Chlamydia trachomatis uzrokuje pored inkluzionog konjuktivitisa (ophthalmia neonatorum) i pneumoniju (serotipovi D do K) koja je često udružena sa pneumotoraksom i doživotnim zdravstvenim problemima.


TRANSPORT UZORAKA

Obzirom da su Hlamidije osetljive u uslovima spoljašnje sredine, uzorak treba adekvatno transpotovati do laboratorije u što kraćem vremenskom periodu i u transportnom medijumu sa dodatkom antibiotika i antimikotika koje možete dobiti u našim laboartorijama.


UZORCI

Kod žena je to endocervikalni bris ili prvi mlaz urina, dok kod muškaraca prvi mlaz prvog juternjeg urina (može I uzorak urina 3 sata posle mokrenja) ili bris uretre.


DIJAGNOSTIKA

Zlatni standard u dijagnostici je RT PCR, senzitivnosti 100% I specifičnosti 100%.


Imunologija obuhvata niz imunoloških testova, koji podrazumevaju detekciju ili određivanje titra antigena ili antitela u datom uzorku seruma. Ove metode imaju široku dijagnostičku primenu u kliničkoj praksi. Razvitak tehnike proizvodnje monoklonskih antitela uslovio je mogućnost dobijanja antitela za gotovo svaki tip makromolekula, čime su tehnike bazirane na reakciji antigen-antitelo dobile široku primenu u istraživačkom radu i kliničkim ispitivanjima.


Imunološki (imunski) sistem je odbrambeni sistem organizma koji ga štiti od napada bioloških i hemijskih agenasa, kao i sopstvenih izmenjenih (prekanceroznih) ćelija, odnosno od svih činilaca koji bi mogli da naruše zdravlje. Imunitet je sposobnost organizma da se brani od njemu stranih ili štetnih materija, koje mogu uzrokovati oboljenje, a kada do bolesti dođe utiče na dužinu trajanja bolesti i ubrzava ozdravljenje. Imunitet je rezultat sadejstva urođenih faktora i faktora koji se stiču tokom života, na osnovu čega se razlikuju dve komponente ovog sistema koje se nazivaju: urođeni (nespecifični) imunitet i stečeni (specifični) imunitet.

Urođeni imunitet predstavlja prvu liniju odbrane organizma i to je otpornost koju organizam poseduje samim rođenjem, dakle i pre kontakta sa uzročnicima bolesti. Budući da podrazumeva istu reakciju prema svakom štetnom agensu naziva se i nespecifični imunitet. Pod urođenim imunitetom podrazumeva se npr. prisustvo trepljastog epitela (resica) na sluzokoži disajnih puteva koji zadržava štetne čestice i potiskuje ih van organizma.

Stečeni imunitet se razvija u kontaktu sa različitim uzročnicima bolesti, odnosno ne postoji pre prvog kontakta sa patogenim agensom. U toku infekcije specifični mehanizmi odbrane se javljaju kasnije, kada su mikroorganizmi savladali nespecifičnu odbranu i prodrli u unutrašnjost organizma.Razlikujemo dvije vrste stečenog imuniteta: 1.Ćelijama posredovani imuni odgovor:Za ovaj imunitet su zaslužni T limfociti. 2. Humoralni imuni odgovor:Zasniva se na stvaranju specifičnih antitela protiv određenog antigena. Antitela su supstance koje se još nazivaju i imunoglobulini a luče ih B limfociti. U organizmu postoji pet vrsta antitela tj. imunoglobulina (Ig) i to: A, G, M, E i D.

Dosada nije u potpunosti razjašnjeno zbog čega se ponekad ljudski organizam okrene sam protiv sebe, i krene da nekontrolisano stvara razna antitela koja napadaju sopstvena tkiva i organe. Tako se razvija autoimuna bolest. U zavisnosti od toga koji je organ napadnut, nastaje određena autoimuna bolest. Mogu biti napadnuti zglobovi, koža, oči, pluća, bubrezi, štitasta žlezda, jetra. Postoji oko 80 autoimunih bolesti. Značajnu ulogu u nastanku bolesti imaju nasledni faktori, a postaknuti uticajima iz okoline - infekcija, stres, štetne materije...


Simptomi:

U početku razvoja ovih bolesti pacijenti mogu imati simptome kao što su malaksalost, povišena telesna temperatura, gubitak težine, a u kasnijem toku mogu da se jave bolovi i otoci zglobova, promene na koži, opadanje kose, afte u ustima, promene u krvnoj slici, poremećaj rada organa i naravno povišeni zapaljenski faktori u laboratorijskim analizama krvi.
Neke osobe mogu uočiti pojavu promene boje prstiju pri izlaganju hladnoći, koja je praćena bolom i nelagodnošću u šakama i stopalima. To je takozvani Rejnoov fenomen koji prati mnoge sistemske autoimune bolesti. Iznenadna pojava ovog fenomena u toku života je svakako signal za detaljno ispitivanje.

Dijagnoza:

Kod pojedinih pacijenata ove bolesti se sporo razvijaju, te oni duži vremenski period mogu imati samo nespecifične simptome i dijagnoza se ponekad postavlja nakon dužeg praćenja, dok kod drugih oboljenje može imati ubrzan tok sa brojnim simptomima i znacima oštećenja organa. Postavljanje dijagnoze ponekad može biti veoma složeno, sprovode se razna laboratorijska, klinička ispitivanja i druga dijagnostika da bi se ustanovilo da li pacijent ima određeno oboljenje. Veoma je važno da se ove bolesti dijagnostikuju u što ranijoj fazi jer ih je tada uspešnije lečiti. Kod nelečene bolesti dolazi i do trajnog oštećenja pojedinih organa.
Autoimune bolesti mogu nastati spontano kao primarna oboljenja ili sekundarno u toku ili posle nekih bolesti, najčešće posle virusnih i bakterijskih infekcija, u toku malignih oboljenja, imunodeficijentnih stanja. Starenje takođe indukuje autoimuna oboljenja. Neke od najčešćih autoimunih bolesti su: Hashimoto (Hašimoto) tireoiditis, šećerna bolest (diabetes mellitus, DM) tip 1, reumatoidni artritis, sistemski eritematozni lupus (SLE), Sjögren-ov (Sjegrenov) sindrom, celijakija, autoimuni hepatitis, primarna bilijarna ciroza, psorijaza, multipla skleroza, inflamatorne bolesti creva (Kronova bolest, ulcerozni kolitis). Pored toga, nije redak slučaj da se kod jedne osobe istovremeno pojave dve i više autoimunih bolesti što se označava kao sindrom preklapanja.

  • Ispitivanje funkcije štitne žlezde pored određivanja koncentracije tireostimulirajućeg hormona, tireotropina (TSH) i tiroidnih hormona: tetrajodtironina, tiroksina (T4) i trijodtironina (T3), uključuje i određivanje autoantitela u krvi što ukazuje na imunološku osnovu bolesti: tiroidperoksidaza antitela (anti-TPO) i tireoglobulinskih antitela (anti-Tg) u Hashimoto tireoiditisu; TSH receptor antitela (anti-TSH receptor, TRAB) kod Graves-Basedow-ove bolesti.
  • U šećernoj bolesti (diabetes mellitus, DM) tip 1 nakon dejstva provocirajućeg faktora (virusne infekcije) kod genetski predisponiranih osoba antitela koja se stvaraju na proteine virusa ne razlikuju proteine beta ćelija Langerhansovih ostrvaca pankreasa što uzrokuje oštećenje ovih ćelija. Određivanjem cirkulišućih autoantitela u krvi: antitela na Langerhansova ostrvca (islet cell antibodies, ICA), antitela na insulin (insulin autoantibodies, IAA), antitela na dekarboksilazu glutaminske kiseline (glutamic acid dexarboxylase autoantibodies, GAD) moguće je otkriti buduće bolesnike sa DM tip 1 čak nekoliko godina pre pojave simptoma.
  • Za dijagnostički protokol reumatoidnog artritisa (RA) izuzetno je važna identifikacija autoantitela u krvi, koja mogu biti detektibilna pre kliničke pojave same bolesti. U klasifikaciju kriterijuma za RA uvršteno je određivanje reumatoidnog faktora (RF) i antitela na ciklične citrulinisane peptide (anti-CCP). RF predstavlja autoantitelo IgM, IgG ili IgA klase specifično za sopstveni imunoglobulin G (IgG), dok su anti-CCP antitela specifična na proteine koji u visokom procentu sadrže aminokiselinu citrulin tzv. citrulinisane proteine, koji su prisutni na mukoznim membranama zglobova pacijenata sa RA, ali ne i u tkivu zdravih osoba.
  • Dijagnoza autoimunih bolesti jetre (autoimuni hepatitis, primarna bilijarna ciroza i primarni sklerozirajući holangitis) zahteva isključivanje drugih hroničnih bolesti jetre i prisustvo autoantitela u krvi, od koji se određuju sledeća: antinuklearna antitela (ANA), antimitohondrijalna antitela (AMA), antiglatkomišićna antitela (AGMA/ASMA), antitela na mikrozome jetre i bubrega tipa 1 (anti–LKM1).
  • U dijagnostikovanju celijakije vrlo je značajno određivanje antitela na tkivnu transglutaminazu (anti-tTG), antitela na glijadin (AGA), endomizijalnih antitela (EMA). Budući da se koncentracija ovih autoantitela smanjuje kod bolesnika koji su na dijeti bez glutena, ovi serološki markeri se mogu takođe koristiti za procenu bolesnikove saradnje u sprovođenju dijetetskog režima ishrane.
  • U diferencijalnoj dijagnostici inflamatornih bolesti creva (Kronova bolest, ulcerozni kolitis) vrlo je značajno određivanje: antitela na citoplazmu neutrofila, perinuklearni tip (pANCA, anti-MPO) i anti-Saccharomyces cerevisiae antitela (ASCA), pri čemu je detekcija ASCA karakteristična za Kronovu bolest, a pANCA za ulcerozni kolitis.
  • Kako se neretko iza pobačaja krije upravo autoimuno oboljenje, kod žena sa anamnezom rekurentnih pobačaja (što podrazumeva tri i više uzastopnih spontanih pobačaja) potrebno je isključiti autoimune bolesti (štitne žlezde, često i antifosfolipidni sindrom) kao uzrok. Da bi se postavila dijagnoza antifosfolipidnog sindroma (AFS), sistemske autoimune bolesti koja se klinički manifestuje arterijskim i venskim trombozama, neophodna je detekcija povišenih vrednosti antifosfolipidnih antitela (AFA), heterogene grupe autoantitela od kojih se najčešće određuju antitela na kardiolipin (ACA) i antitela na beta- 2-glikoprotein I (anti β2GPI antitela).

Alergija je jedan od najčešćih zdravstvenih problema od kojeg danas u svetu pati više od 50 miliona ljudi. Alergija je nepravilno funkcionisanje imunog sistema. Organizam alergične osobe burno reaguje na neke stvari iz našeg prirodnog okruženja koje inače nisu štetne. U zdravom organizmu antitela štite organizam od virusa, bakterija i infekcija. Kod alergičnih osoba imuni sistem pogrešno shvata određeni alergen kao neprijatelja i počinje da stvara antitela da bi se odbranio od njih. Takva antitela, koja se nazivaju imunoglobulin E (IgE), vezuju se za mastocite kojih ima ispod površine kože, u nosu, očima, plućima i gastrointestinalnom traktu.

Alergijske reakcije se najčesce javljaju:

  • U nosu kao alergijski rinitis sa kijanjem, obilnom sekrecijom i zapušenim nosem
  • U plucima kao astma – sa najtipičnijim simptomima kao sto su nedostatak daha i stezanje u grudima.
  • U očima kao konjuktivitis sa svrabom, crvenilom i suzenjem
  • U digestivnom traktu sa grčevima, mučninom, povraćanjem, dijarejom
  • U usnoj duplji se javljaju otoci jezika i sluznice, osećaj grebanja i svraba
  • U koži kao ekcem, kontaktni dermatitis i urtikarija sa svrabljivim otocima različitih veličina koji se često pojavljuju na koži, usnama i unutar usta ili usiju.

Alergeni koji se prenose vazduhom su grinje, polen, spore plesni, dlake mačaka i pasa. Udisanje ili dodir sa takvim alergenom izaziva osip, oticanje očiju, polensku groznicu ili astmu.


Prehrambeni alergeni se unose hranom. Bilo koja vrsta hrane može izazvati alergijsku reakciju. Najčešći prehrambeni alergeni su jaja, kravlje mleko, kikiriki, soja, pšenica, semenke, riba i školjke. Jaja i mlečni proizvodi su najčešći uzroci alergije kod male dece. Kikiriki i plodovi mora su najčešći uzroci alergije kod starije dece i odraslih. Alergija na hranu može izazvati lokalnu i opštu alergijsku reakciju, uključujući i anafilaksiju.


Otrovi insekata ( pčela, osa, stršljen ) ulaze u telo kroz ubrizgavanje. Otrov svakog insekta je drugačiji zato osoba alergična na otrov jednog insekta ne mora biti alergična na otrov drugog. Ubodi insekata mogu izazvati lokalnu alergijsku reakciju koja ponekad traje i do nekoliko dana, ili opštu direktnu reakciju uključujući i anafilaksiju.


Lekovi kako klasični tako i biljni, takođe mogu izazvati alergijsku reakciju. Najčešći alergen je penicilin.

Trebalo bi da što je više moguće izbegnete dodir sa bilo kojim poznatim uzročnikom vaše alergije, kao i sa drugim iritirajućim supstancama poput duvanskog dima, isparenja boja i jakih parfema koji mogu izazvati ili pogoršati vaše simptome.


Za početak bitno je dijagnostikovati uzročnika alergije. U našim laboratorijama je moguće odraditi analize na pojedinačne alergene, tako i određene panele alergena (inhalacioni panel, nutritivni panel i kombinovani panel).


Konsultujte svog doktora i ne zanemarujte alergiju- pogoršaće se.

2024 © Medilab Čačak | U izradi pomogao